Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XIII
Изазов светог бора: Везан под дрветом које пада
Другом приликом, у једном селу у коме је управо био срушио веома стар пагански храм, Мартин се спремао да нареди да се посече и велики бор који је стајао одмах поред светилишта. Тога пута су му се, међутим, испречили месни пагански свештеник и сви житељи. Колико год невероватно звучало, ти исти људи који су, по Божјој вољи, мирно гледали како се руши камени храм, никако нису допуштали да се дира дрво.
Мартин је стрпљиво покушавао да им објасни да у једном дрвеном стаблу нема ничег божанског: нека се радије клањају истинитом Богу коме он служи, а то дрво мора да падне јер је посвећено лажном духу. Све док му један од сељана, дрскији од осталих, није упутио изазов: „Ако се већ толико уздаш у тог Бога коме, како кажеш, служиш, хајде да се нагодимо: дрво ћемо посећи ми сами, али ти ћеш стајати под њим и дочекати га кад падне! Ако је твој Господ заиста с тобом, извући ћеш живу главу!“
Не трепнувши и пун поуздања у Бога, Мартин је прихватио погодбу. Чувши то, пагани су се сви сместа сложили: за њих је итекако вредело изгубити своје свето дрво ако ће оно заузврат, падајући, смрскати човека који им руши светилишта.
Пошто је бор ионако растао прилично нагнут на једну страну, нико није ни најмање сумњао где ће тачно пасти. Сељани су тада везали Мартина и поставили га баш на место које су сами одабрали, тачно под нагиб стабла. Затим су узели секире и сами стали да секу бор, пуни одушевљења и задовољства. Унаоколо се скупило море света које је издалека, без даха, посматрало. Мало-помало огромни бор је почео да се љуља и пуцкета, тек што се није срушио. Подаље, монаси из Мартинове пратње побледели су као креч: обузети ужасом пред блиском опасношћу, изгубили су сваку наду, па чак и веру, уверени да ће гледати како Мартин ту гине смрскан.
Он је, међутим, остао потпуно спокојан, предан у руке Господње. А када је стабло с треском пукло и најзад почело да се обара право на њега, тек што га није смрскало, Мартин је подигао руку и у ваздуху начинио знак крста. У том истом трену — као да га је спреда ударио помаман налет ветра — бор се заокренуо уназад и пао на супротну страну, умало не поклопивши сељаке који су стали на место које су сматрали најбезбеднијим!
Одмах се у небо проломила силна вика: пагани нису могли да верују у оно што су управо видели, монаси су заплакали од радости, а сви су у један глас клицали Христовом имену. Тог дана постало је очигледно да је вера освојила тај крај: у целом оном мноштву готово да није било ниједног паганина који није дошао да замоли Мартина да на њега положи руке како би постао катихумен, остављајући стара веровања да би пошао за Господом Исусом. Истина је да пре Мартиновог доласка у том крају готово нико није био хришћанин; али је утисак који су оставила његова чуда и његов пример био толики да данас тамо нема села које нема пуне цркве или манастире. Јер кад год би срушио неко паганско светилиште, Мартину је било стало да на истом месту одмах подигне цркву или мали манастир.
Да ли ти је запала за око једна занимљива појединост на самом почетку овог поглавља? Житељи села пустили су да се камени храм сруши а да нису ни реаговали, али кад је Мартин хтео да посече бор, умало га нису убили! Зашто?
Објашњење лежи у старој религији Келта (Гала): пре доласка Римљана, Келти се нису молили у затвореним грађевинама; за њих су право боравиште богова била стогодишња стабла и свети гајеви (nemora). Камени храм био је само мода коју су донели Римљани, али онај стари бор био је верска душа села!
Обрати пажњу и на разоружавајућу искреност Сулпиција Севера, који не крије панику самих Мартинових монаха што дрхте подаље, изгубивши „сваку наду, па чак и веру“. И погледај последњу реченицу поглавља: тај Мартинов обичај да капелу или манастир подигне тачно на месту старих светилишта и светих стабала стоји у корену мреже сеоских парохија широм Европе!