Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XVI
Oduzeta devojka isceljena u Triru blagoslovenim uljem
Što se tiče dara isceljivanja bolesnih, on je u Martinu imao tako izuzetnu snagu da gotovo niko ko bi mu se obratio za pomoć nije odlazio a da ne bude istog časa isceljen — kao što se lepo vidi iz slučaja koji ću sada ispričati.
U gradu Triru živela je devojka pogođena tako teškom oduzetošću da već dugo nije mogla da pomeri ni jedan jedini mišić: bila je gotovo mrtva od glave do pete i jedva se primećivalo da još diše. Cela porodica se, u suzama, okupila oko postelje i samo još čekala kraj pa da se pobrine za sahranu, kad se gradom proneo glas da je Martin upravo stigao u Trir. Čim je to čuo, devojčin otac je istrčao iz kuće, gotovo bez daha, da ga zamoli za pomoć svojoj kćeri.
Martin je u tom trenutku već bio ušao u crkvu. Tu, pred celim narodom i mnogim drugim episkopima, stari otac se bacio na zemlju, obgrlio mu kolena i preklinjao ga, jecajući grčevito: „Moja kći umire od strašne bolesti i — što je gore i od same smrti — preostao joj je još samo dašak u telu koje već izgleda mrtvo! Preklinjem te svim na svetu da dođeš u moju kuću i daš joj svoj blagoslov, jer čvrsto verujem da će iz tvoje ruke ozdraviti!“
Zbunjen takvom molbom pred svima, Martin je pokušao da se izvuče, u velikoj neprilici: govorio je da to sasvim prevazilazi njegove snage, da se jadni čovek u njemu vara i da on nema nikakve zasluge zbog kojih bi Bog preko njega učinio takvo čudo. Ali otac ga nije puštao, plakao je sve jače i navaljivao da dođe da vidi njegovu kćer pre nego što umre. Najzad su i ostali prisutni episkopi stali da nagovaraju Martina da pođe, pa je on na kraju ipak otišao u devojčinu kuću. Napolju, pred vratima, skupilo se ogromno mnoštvo da vidi šta će Božji čovek učiniti.
Najpre je, pribegavajući svom uobičajenom oružju u ovakvim prilikama, Martin kleknuo, dotakao čelom zemlju i stao da se moli. Zatim je pogledao devojku i zatražio malo ulja; blagoslovio ga je i sipao joj nekoliko kapi te osvećene tečnosti u usta — i istog trena njoj se vratio govor. Potom su, malo-pomalo, kako ju je Martin dodirivao, ruke i noge ponovo oživljavale, sve dok devojka nije čvrstim korakom stala na noge pred celim narodom.
Priča se ovde odigrava u Triru (Augusta Treverorum, današnji nemački grad Trier). U IV veku Trir nije bio bilo kakav grad: bio je prestonica Zapadnog rimskog carstva, u kojoj je stolovao car i zasedao carski dvor. Zato i vidimo Martina u crkvi okruženog „mnogim drugim episkopima“, pristiglim iz raznih provincija da na dvoru sređuju poslove svojih eparhija.
Za one koji proučavaju istoriju hrišćanskih tradicija ova epizoda je i veoma dragocen dokument: to je jedno od najstarijih svedočanstava na Zapadu o tome da episkop blagosilja ulje (oleum) radi isceljenja teških bolesnika — gest nadahnut Poslanicom svetog Jakova (5, 14), iz koga je ponikla današnja sveta tajna bolesničkog pomazanja.