Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.

Живот светог Мартина · Поглавље XVI

Одузета девојка исцељена у Триру благословеним уљем

Што се тиче дара исцељивања болесних, он је у Мартину имао тако изузетну снагу да готово нико ко би му се обратио за помоћ није одлазио а да не буде истог часа исцељен — као што се лепо види из случаја који ћу сада испричати.

У граду Триру живела је девојка погођена тако тешком одузетошћу да већ дуго није могла да помери ни један једини мишић: била је готово мртва од главе до пете и једва се примећивало да још дише. Цела породица се, у сузама, окупила око постеље и само још чекала крај па да се побрине за сахрану, кад се градом пронео глас да је Мартин управо стигао у Трир. Чим је то чуо, девојчин отац је истрчао из куће, готово без даха, да га замоли за помоћ својој кћери.

Мартин је у том тренутку већ био ушао у цркву. Ту, пред целим народом и многим другим епископима, стари отац се бацио на земљу, обгрлио му колена и преклињао га, јецајући грчевито: „Моја кћи умире од страшне болести и — што је горе и од саме смрти — преостао јој је још само дашак у телу које већ изгледа мртво! Преклињем те свим на свету да дођеш у моју кућу и даш јој свој благослов, јер чврсто верујем да ће из твоје руке оздравити!“

Збуњен таквом молбом пред свима, Мартин је покушао да се извуче, у великој неприлици: говорио је да то сасвим превазилази његове снаге, да се јадни човек у њему вара и да он нема никакве заслуге због којих би Бог преко њега учинио такво чудо. Али отац га није пуштао, плакао је све јаче и наваљивао да дође да види његову кћер пре него што умре. Најзад су и остали присутни епископи стали да наговарају Мартина да пође, па је он на крају ипак отишао у девојчину кућу. Напољу, пред вратима, скупило се огромно мноштво да види шта ће Божји човек учинити.

Најпре је, прибегавајући свом уобичајеном оружју у оваквим приликама, Мартин клекнуо, дотакао челом земљу и стао да се моли. Затим је погледао девојку и затражио мало уља; благословио га је и сипао јој неколико капи те освећене течности у уста — и истог трена њој се вратио говор. Потом су, мало-помало, како ју је Мартин додиривао, руке и ноге поново оживљавале, све док девојка није чврстим кораком стала на ноге пред целим народом.