Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XV
Огољен врат пред мачем у земљи Едуа
Хоћу да испричам и шта се догодило у крају Едуа. Док је Мартин рушио један тамошњи храм, на њега је насрнула разјарена руља паганских сељака. Један од њих, плаховитији од осталих, потегао је мач и кренуо право на Мартина да га убије. Не узмакнувши ни корак, Мартин је смакнуо плашт с рамена и пружио му огољен врат. Човек није ни оклевао да удари; али баш у тренутку када је високо подигао руку да замахне мачем, изгубио је равнотежу, пао наузнак колико је дуг и, обузет необјашњивим ужасом, стао да моли за опроштај.
Веома сличан овоме био је и један други случај: неки човек је покушао да га убоде великим ножем док је он разбијао паганске кипове, али у тренутку када је хтео да зарије сечиво, гвожђе му је излетело из руку и нестало без трага.
Најчешће им је, међутим, када би сеоски живаљ покушао да га спречи да руши њихова светилишта, Мартин говорио с толико доброте и уверења да би им разоружао срце — па би, пошто би им отворио очи за истину, на крају сами житељи рушили своје храмове.
Територија Едуа (pagus Aeduorum) налазила се у данашњој Бургундији, око града Отена (античког Augustodunum). Едуи су били један од најстаријих и најпоноснијих галских народа, чувени још од времена Јулија Цезара и с веома дубоким друидским коренима.
Добро погледај последњу реченицу овог поглавља, која често прође незапажено: Сулпицију је стало да разјасни да, упркос овим напетим тренуцима с мачевима и касапским ножевима (culter), Мартин „најчешће“ (plerumque) отпор села није савладавао силом, него стрпљивим разговором и проповеђу, све док сами мештани не би разградили старе олтаре.