Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje X
Episkop koji je živeo u drvenoj kolibi: Osnivanje Marmutjea
Nemam reči da opišem veličinu duše koju je Martin pokazao pošto je postao episkop. Ostao je sasvim isti čovek kakav je oduvek bio: ista poniznost srca, ista sirotinja u odevanju. Pun prirodnog autoriteta i blagodati, u potpunosti je ispunjavao episkopske dužnosti, a da se nikada nije odrekao jednostavnog i strogog monaškog života.
U prvo vreme još je stanovao u sobici prislonjenoj uz gradsku crkvu. Ali pošto nije mogao da izdrži neprestanu vrevu ljudi koji su mu kucali na vrata, odlučio je da osnuje manastir na oko tri kilometra od Tura. Mesto je bilo tako mirno i skrovito da je ličilo na pravu pustinju: s jedne strane uzdizao se strmi zid stenovite litice; s druge je reka Loara blagom okukom grlila malu ravan. Dotle je vodio samo jedan put, a i on je bio veoma uzan.
Martin je sebi sagradio prostu kolibu od drveta i prepletenog granja, a tako je učinilo i nekoliko monaha; većina je, međutim, svoje sklonište izdubila pravo u mekoj steni padine. Tu je živelo osamdeset učenika, i svi su se trudili da slede primer svog učitelja. Niko nije bio vlasnik ničega; sve je pripadalo svima, a bilo je zabranjeno kupovati ili prodavati bilo šta, nasuprot onome što su već činili mnogi drugi monasi.
Tu se niko nije bavio zanatima, uz jedan jedini izuzetak: prepisivanje knjiga — posao poveren najmlađima, kako bi stariji mogli sasvim da se posvete molitvi. Gotovo niko nije izlazio iz svoje kelije, osim u čas zajedničke molitve. Svi su imali jedan jedini zajednički obed, na kraju dana, po završetku posta, i niko nije pio vino osim ako je bio bolestan pa mu je trebalo kao lek. Gotovo svi su nosili grube tunike od kamilje dlake; nošenje mekih tkanina smatralo se tamo teškim prestupom — što je još upečatljivije kad se pomisli da su mnogi od tih monaha poticali iz plemićkih porodica, da su odrasli u udobnosti i da su svojom slobodnom voljom izabrali taj tvrdi i skromni život. Kasnije smo videli kako nekolicina njih postaje episkopi; jer koji to grad ili koja eparhija nije sanjala da na svom čelu ima sveštenika odgojenog u Martinovom manastiru?
Utočište koje je Martin podigao na dve rimske milje (oko 3 kilometra) od Tura, stešnjeno između krečnjačke padine i reke Loare (Liger), postaće čuvena opatija Marmutje (Maius Monasterium). Stena na toj obali Loare jeste tuffeau, beli krečnjak koji se lako dubi i u kome se i danas mogu posetiti pećine što su ih iskopali Martinovi monasi!
U ovom poglavlju su dve pojedinosti koje su imale ogroman uticaj na evropsku istoriju:
1. Isključiva posvećenost prepisivanju knjiga (scriptores): Dok su monasi u egipatskim pustinjama pleli korpe ili užad da bi zaradili hleb, Martin je u Marmutjeu uveo pravilo novo za Zapad: jedini ručni rad u manastiru bilo je prepisivanje knjiga rukom. Poverivši najmlađim monasima prepisivanje rukopisa, Martin je posejao seme budućih srednjovekovnih scriptoria, koji će u vreme pada Rimskog carstva spasti veliki deo antičke i hrišćanske kulture.
2. Rasadnik novih episkopa: Privlačeći mladiće iz rimske aristokratije (nobiles) životu u oskudici, posvećenom proučavanju Svetog pisma, Marmutje se pretvorio u pravu duhovnu školu iz koje su izašli mnogi episkopi koji su obnovili Crkvu u Galiji.