Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље X
Епископ који је живео у дрвеној колиби: Оснивање Мармутјеа
Немам речи да опишем величину душе коју је Мартин показао пошто је постао епископ. Остао је сасвим исти човек какав је одувек био: иста понизност срца, иста сиротиња у одевању. Пун природног ауторитета и благодати, у потпуности је испуњавао епископске дужности, а да се никада није одрекао једноставног и строгог монашког живота.
У прво време још је становао у собици прислоњеној уз градску цркву. Али пошто није могао да издржи непрестану вреву људи који су му куцали на врата, одлучио је да оснује манастир на око три километра од Тура. Место је било тако мирно и скровито да је личило на праву пустињу: с једне стране уздизао се стрми зид стеновите литице; с друге је река Лоара благом окуком грлила малу раван. Дотле је водио само један пут, а и он је био веома узан.
Мартин је себи саградио просту колибу од дрвета и преплетеног грања, а тако је учинило и неколико монаха; већина је, међутим, своје склониште издубила право у мекој стени падине. Ту је живело осамдесет ученика, и сви су се трудили да следе пример свог учитеља. Нико није био власник ничега; све је припадало свима, а било је забрањено куповати или продавати било шта, насупрот ономе што су већ чинили многи други монаси.
Ту се нико није бавио занатима, уз један једини изузетак: преписивање књига — посао поверен најмлађима, како би старији могли сасвим да се посвете молитви. Готово нико није излазио из своје келије, осим у час заједничке молитве. Сви су имали један једини заједнички обед, на крају дана, по завршетку поста, и нико није пио вино осим ако је био болестан па му је требало као лек. Готово сви су носили грубе тунике од камиље длаке; ношење меких тканина сматрало се тамо тешким преступом — што је још упечатљивије кад се помисли да су многи од тих монаха потицали из племићких породица, да су одрасли у удобности и да су својом слободном вољом изабрали тај тврди и скромни живот. Касније смо видели како неколицина њих постаје епископи; јер који то град или која епархија није сањала да на свом челу има свештеника одгојеног у Мартиновом манастиру?
Уточиште које је Мартин подигао на две римске миље (око 3 километра) од Тура, стешњено између кречњачке падине и реке Лоаре (Liger), постаће чувена опатија Мармутје (Maius Monasterium). Стена на тој обали Лоаре јесте tuffeau, бели кречњак који се лако дуби и у коме се и данас могу посетити пећине што су их ископали Мартинови монаси!
У овом поглављу су две појединости које су имале огроман утицај на европску историју:
1. Искључива посвећеност преписивању књига (scriptores): Док су монаси у египатским пустињама плели корпе или ужад да би зарадили хлеб, Мартин је у Мармутјеу увео правило ново за Запад: једини ручни рад у манастиру било је преписивање књига руком. Поверивши најмлађим монасима преписивање рукописа, Мартин је посејао семе будућих средњовековних scriptoria, који ће у време пада Римског царства спасти велики део античке и хришћанске културе.
2. Расадник нових епископа: Привлачећи младиће из римске аристократије (nobiles) животу у оскудици, посвећеном проучавању Светог писма, Мармутје се претворио у праву духовну школу из које су изашли многи епископи који су обновили Цркву у Галији.