Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XI
Раскринкани лажни мученик: Дух злочинца крај олтара
Пређимо сада на друга дивљења достојна дела која је Мартин учинио као епископ. Недалеко од града, сасвим близу манастира, налазио се гроб на који је народ навикао да долази на молитву, уверен да су ту сахрањени хришћански мученици — толико да су ранији епископи ту чак дали да се подигне и олтар.
Мартин, међутим, није био човек који олако верује у недоречене приче. Почео је да се распитује код најстаријих свештеника и клирика у епархији ко је заправо био тај мученик и када је пострадао, признајући да му је веома тешко да прихвати култ о коме стари нису оставили ниједан поуздан запис. Неко време је чак избегавао да тамо крочи: пошто није био сигуран, није хтео да увреди људе који су веровали у доброј вери, али је исто тако одбијао да својим присуством званично покрије побожност која је могла бити пуко сујеверје. Све док једног дана није одлучио да оде на то место, у пратњи свега неколико монаха.
Стао је пред гроб и помолио се Богу, молећи Га да му покаже ко је ту сахрањен и какав је живот водио. Тек што је окренуо главу налево, угледао је како ту стоји мрачна прилика дивљег изгледа. Мартин јој је заповедио да каже како се зове и шта је чинила за живота. Дух је рекао своје име и све признао: био је друмски разбојник, погубљен због злочина које је починио, а поштују га само због заблуде необавештеног народа; с мученицима нема баш ништа заједничко, јер док су они у Божјој слави, он ту издржава своју казну. Најупечатљивије је то што су монаси у Мартиновој пратњи савршено јасно чули глас који одговара, иако нису видели никога.
Мартин им је тада испричао шта је управо видео и наредио да се олтар одмах уклони с тог места, ослободивши народ заблуде у којој га је држала та лажна побожност.
Крајем IV века поштовање мученика нагло је порасло у целом Римском царству: свако место желело је да има гроб неког јунака из времена старих прогона, и било је довољно да се поред пута појави неки стари гроб па да народ одмах почне да му ходочасти.
Мартинов став је за оно доба запањујуће трезвен: уместо да зажмури зато што то „прија народној вери“, он се понаша као захтеван истражитељ. Распитује се код најстаријих свештеника, тражи историјске записе — име мученика и датум мучеништва (acta martyrum) — и одбија да призна култ без доказа. Запази и једну симболичну појединост, типичну за антички свет: сенка злочинца појављује се с леве стране (ad laevam — на латинском sinistra), оне стране која се и у римској култури и у Јеванђељу по Матеју (25, 33) повезивала с осудом.