Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XXI
Razgovori s anđelima i đavo s volovskim rogom punim krvi
Pouzdano se zna i to da je Martin često viđao anđele i da je s njima čak neposredno razgovarao. Što se đavola tiče, video ga je pred sobom tako jasno da ovaj nikada nije mogao da mu promakne, bilo da se pojavljivao onakav kakav jeste, bilo da je, ne bi li činio zlo, uzimao najrazličitija obličja. Uvidevši da nema lukavstva kojim bi mogao da prevari Martina, đavo se svetio tako što se pojavljivao svaki čas samo da bi ga vređao, kad već nije mogao da mu postavi zamku.
Jednog dana banuo je u Martinovu keliju uz jeziv urlik, noseći u desnici, sasvim umrljanoj krvlju, okrvavljen volovski rog. Sav srećan zbog nesreće koju je upravo izazvao, doviknuo mu je: „Gde je sada tvoja moć, Martine? Upravo sam ubio jednog od tvojih!“
Martin je odmah sazvao monahe, ispričao im šta je đavo upravo rekao i poslao ih da obiđu sve kelije, jednu po jednu, i vide ko nedostaje ili koga je snašla kakva nesreća. Vratili su se ubrzo i javili da su svi monasi dobro, ali da je jedan seljak, unajmljen na dan da kolima doveze drva, tog jutra otišao u šumu. Martin je odmah zamolio nekoliko braće da što brže pođu da ga potraže. Nedaleko od manastira naišli su na jadnog čoveka kako leži na zemlji, već gotovo mrtav. Ono malo daha što mu je još preostalo iskoristio je da monasima objasni šta se dogodilo: dok je pritezao kožno remenje koje se bilo olabavilo na volovskoj zaprezi, jedan od volova je snažno trznuo glavom i zario mu rog u prepone. Nekoliko trenutaka kasnije izdahnuo je.
Na svakom je čitaocu da razmisli o razlozima zbog kojih je Bog dopustio da đavo ima prste u ovakvoj nesreći. Ono što je kod Martina zadivljivalo bila je jasnoća s kojom je, kako u ovom slučaju tako i u mnogim drugim sličnim, znao za stvari mnogo pre nego što bi se dogodile, ili bi odmah dobio unutrašnje upozorenje, pa je braći kazivao šta se zbiva u daljini.
U ovom poglavlju su dve veoma lepe ljudske pojedinosti:
1. „Jedan od tvojih“: Pošto su monasi Marmutjea živeli povučeno, u molitvi (a najmlađi su dane provodili prepisujući knjige), manastir je unajmljivao seoske radnike iz okoline (mercede conducti, plaćene na dan) da volovskim kolima dovoze drva iz šume. Iako nije bio monah, taj skromni radnik pripadao je Martinovoj duhovnoj porodici.
2. Bez lakih odgovora na patnju: Pred tragičnom smrću tog čoveka u nesreći na radu, Sulpicije Sever ne pokušava da izmisli moralističku pouku niti da okrivi žrtvu. Ima poštenja da pitanje ostavi otvorenim: „Na svakom je čitaocu da razmisli o razlozima zbog kojih je Bog dopustio da đavo ima prste u ovakvoj nesreći“ (Viderit is, quo judicio Domini...).