Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje XXIV
Lažni Hristosi u Hispaniji i đavo odeven kao car: „Neću prepoznati Hrista bez krsnih rana“
Zapaženo je, inače, da se tih istih godina u Hispaniji pojavio jedan mladić koji se, pošto je raznim čudesima stekao glas u narodu, toliko uobrazio da je najpre počeo da tvrdi kako je prorok Ilija. Kako su mu mnogi poverovali ne postavljajući pitanja, otišao je korak dalje i stao da izjavljuje da je sam Hristos — i prevario je toliko sveta da je čak i jedan episkop po imenu Ruf kleknuo da mu se pokloni kao Gospodu, što je bila sablazan koja ga je kasnije stajala episkopskog čina. Nekolicina braće pričala nam je i da se baš u isto vreme na Istoku pojavio drugi čovek koji je tvrdio da je sveti Jovan. Kad se vidi kako se lažni proroci ove vrste pojavljuju na sve strane, jasno je da ne može biti daleko dolazak Antihrista, koji preko takvih ličnosti već priprema teren.
Ali ne mogu da ovde ne ispričam s kakvom je prepredenošću đavo u to isto vreme pokušao da prevari i samog Martina. Jednog dana, dok se Martin sam molio u svojoj keliji, pred njim se pojavila prilika koja je stajala okupana i okružena bleskom purpurne svetlosti — do tančina smišljenim da tim lažnim sjajem zaslepi svakoga ko pogleda. Na sebi je imala carski plašt, na glavi zlatnu krunu optočenu dragim kamenjem, na nogama obuću obloženu zlatom, a izgledala je tako spokojno i smešila se tako blistavo da je ličila na sve pre nego na đavola.
Našavši se licem u lice s tom zaslepljujućom pojavom, Martin je u prvom trenutku ostao zatečen, i poduže niko nije progovorio ni reč. Na kraju je tišinu prekinuo đavo: „Prepoznaj, Martine, ko to stoji pred tobom! Ja sam Hristos: pošto se spremam da siđem na zemlju, hteo sam da se najpre tebi ukažem.“
Martin je i dalje ćutao i ništa mu nije odgovarao. Đavo je tada navalio ponovo, još drskije: „Martine, zašto oklevaš da poveruješ kad me gledaš rođenim očima? Ja sam Hristos!“
Tada mu je Martin, koga je Sveti Duh iznutra prosvetlio da shvati kako pred sobom ima đavola, a ne Gospoda, odgovorio: „Gospod Isus nikada nije rekao da će se vratiti odeven u purpur i s kraljevskom krunom na glavi. Ja nikada neću poverovati da je Hristos došao ako Ga ne vidim u obličju i s likom s kojima je stradao, s krsnim ranama na telu!“
Čim je čula te reči, prilika se u trenu rasplinula kao dim, ostavivši keliju ispunjenu tako odvratnim smradom da nije ostalo ni najmanje sumnje da je to zaista bio đavo. A da niko ne bi pomislio da je ovo izmišljena legenda, odmah kažem da sam ovu priču, upravo ovako kako sam je ispričao, čuo iz usta samog Martina.
Za mnoge istoričare i mislioce ovo XXIV poglavlje — koje je Martin lično ispričao Sulpiciju Severu — najdublja je i najaktuelnija stranica cele biografije.
Obrati najpre pažnju na pomen Hispanije (današnjeg Pirinejskog poluostrva): krajem IV veka u iberijskim provincijama vladalo je snažno raspoloženje smaka sveta, toliko da se jedan tamošnji episkop po imenu Ruf dao zavesti šarlatanu koji se izdavao za Hrista.
Ali pre svega obrati pažnju na odeću koju đavo bira da bi se izdao za Isusa: purpurni plašt (vestis regia), dijadema od zlata i dragog kamenja (diadema) i obuća prekrivena zlatom (calcei auro illiti). Deo po deo, bila je to svečana odora rimskih careva IV veka! Kako je Carstvo zvanično postajalo hrišćansko, mnogi episkopi navikli na palate počinjali su da zamišljaju Hrista kao carskog monarha, punog zlata i zemaljskog trijumfa. Martinov odgovor prolazi kroz vekove kao munja: Hristos pun raskoši i moći, odvojen od onih koji pate i bez rana Krsta, jeste falsifikat. Za Martina, pravo Hristovo lice ostaje lice onog siromašnog i promrzlog čoveka kome je pred kapijama Amjena dao polovinu ogrtača.