Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XX
Гозба цара Магна Максима: Пехар додат свештенику пре цара
Прелазим сада на једну епизоду која поред тако великих чуда може изгледати мања — мада је, у ова изопачена и покварена времена у којима данас живимо, призор епископа који не подлеже удвориштву царског двора готово веће чудо од свих осталих! Када су се силни епископи, пристигли из разних провинција, окупили на двору цара Максима — човека сурове нарави, пуног охолости после победе у грађанском рату — било је жалосно гледати како му сви слугански повлађују, срозавајући епископско достојанство на улогу пуких ласкаваца власти. Једино је Мартин сачувао нетакнуто чврсто држање једног апостола! Чак и када је морао да од цара тражи милост за некога, говорио је с таквим ауторитетом да је више изгледало да издаје наређење него да моли за услугу. И ма колико га Максим позивао да вечера с њим за царском трпезом, Мартин је увек одбијао, говорећи без околишања да не може да седне за сто човека који је уклонио два законита цара — једноме одузевши престо, а другоме и сам живот.
Максим је на све начине покушавао да се оправда: уверавао га је да власт није узео из личне амбиције, него да су га војници, по Божјој вољи, натерали да влада и да се брани оружјем; додао је да иза тако брзе победе као што је његова може стајати само Божја рука и да ниједан од његових непријатеља није убијен изван бојног поља. Толико је наваљивао, час правдањем час молбама, да је Мартин на крају пристао да дође на вечеру — на велику радост цара, који је блистао што га је најзад приволео.
Гозба је личила на велики празник и за трпезом је окупила највеће личности Царства: био је ту Еводије, у исто време префект и конзул, један од најправеднијих људи који су икада живели; била су ту и два комеса с највишим војним овлашћењима — царев брат и царев стриц. Између ове двојице посадили су свештеника који је пратио Мартина; сам Мартин је седео на ниској клупици постављеној одмах уз царево место.
Усред вечере, како је налагао дворски протокол, пехарник је цару донео пехар вина. Пун поштовања, Максим је наредио да га најпре однесу светом епископу, јер му је било веома стало да потом пехар прими право из Мартинових руку. Само што је Мартин, отпивши гутљај, пружио пехар свештенику који је дошао с њим! Сматрао је да у тој дворани нико нема веће достојанство да пије одмах после епископа и да би издао своју савест кад би самог цара или његове сроднике ставио испред једног свештеника.
Колико год невероватно звучало, и цар и све званице били су толико задивљени том слободом духа да им се допао управо онај гест који их је потиснуо у други план! Убрзо се у целој палати ни о чему другом није говорило: за трпезом самог цара Мартин је имао храбрости да учини оно што се ниједан други епископ није усуђивао да учини чак ни на вечерама другоразредних управника.
Касније, и много пре него што је рат избио, Мартин је том истом Максиму предсказао шта ће га снаћи ако спроведе наум да упадне у Италију и нападне младог цара Валентинијана: добиће прву битку, али ће убрзо затим погинути. И управо смо то и сами видели: чим је Максим ушао у Италију, Валентинијан је морао да бежи; али је после око годину дана поново уредио војску, опколио Максима унутар бедема Аквилеје, заробио га и наредио да га погубе.
Ова сцена, која се одиграла у царској палати у Триру око 385. или 386. године, један је од најчувенијих тренутака у односу политичке власти и Цркве у антици:
1. Ко су била та „два цара“ о којима је Мартин говорио? Магн Максим био је војсковођа родом из Хиспаније, кога су трупе у Британији 383. године прогласиле за цара. Прешао је Ламанш, поразио младог законитог цара Грацијана и наредио да га убију (њему је одузео живот), а притиснуо је и његовог полубрата, још дечака, Валентинијана II (њему је одузео део Царства). Све личности које седе за трпезом историјске су: Флавије Еводије био је преторијански префект Галије и римски конзул 386. године.
2. Скандал с пехаром (patera): По строгим правилима царског двора, пити први из царевог пехара и вратити му га из руке у руку била је највећа почаст коју је гост могао да добије. Додавши пехар свом обичном свештенику (presbyter) и прескочивши цара, конзула и царске комесе, Мартин је без иједне речи потврдио да се духовне ствари не повијају пред војном или политичком влашћу.
3. Шта је Мартин тражио на Максимовом двору? Из једне друге књиге Сулпиција Севера (Хронике) знамо да је Мартин отишао у Трир да покуша да од смрти спасе хиспанског епископа Присцилијана и његове ученике, које су други епископи, сплеткароши, оптужили за јерес — борећи се до крајњих граница да спречи да држава погубљује људе због верских питања.