Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XXV
Ауторова посета светом Мартину: Епископ који је опрао ноге свом биографу
Ја сам, наиме, већ дуго слушао о Мартиновој вери, начину живота и унутрашњој снази и носио сам у себи силну жељу да га лично упознам; зато сам с огромном радошћу кренуо на пут, нарочито да бих га посетио. А пошто сам већ гајио жељу да напишем његов животопис, искористио сам прилику да део ствари питам њега самог — онолико колико ми је његова скромност допуштала да питам — а остало сам прикупио од оних који су тим догађајима присуствовали или су за њих знали из прве руке.
Тешко је и поверовати с каквом ме је понизношћу и топлином тада дочекао! Био је искрено ганут и пун радости у Господу кад је видео да га толико поштујемо да смо на пут кренули намерно, само да бисмо га видели. Јадан ја, грешник — готово ме је стид да то причам! — пошто нам је указао част и позвао нас за своју трпезу, сам ми је пре обеда полио воду на руке; а предвече је сам клекнуо да нам опере ноге! Нисам имао храбрости ни да одбијем ни да га спречим: у њему се наметао тако велик морални ауторитет да ми се чинило да би непослушност била готово тежак преступ.
У свим разговорима које је с нама водио говорио нам је само о једном: о томе како треба оставити варке овога света и терете овог живота да бисмо слободних руку и лака срца пошли за Господом Исусом. И изнова нам је, као најбољи живи пример наших дана, наводио великог Паулина — кога сам малочас поменуо — који је продао непрегледна имања да би пошао за Христом и био готово једини човек нашег нараштаја који је дословно испунио све што Јеванђеље тражи. У њега треба да гледамо, наглашавао је Мартин, његовим путем треба да идемо! Говорио је да наше време има огромну срећу што располаже живим доказом толике вере и храбрости: продавши све да би разделио сиромашнима, како је Исус тражио, пребогат човек какав је Паулин показао је на делу да је могуће учинити оно што су сви сматрали немогућим.
А каква је чврстина, каква племенитост била у Мартиновим речима и разговору! Каква задивљујућа бистрина, с каквом је брзином и јасноћом тумачио најтежа места у Светом писму! Пошто знам да су многи према томе скептични — и сам сам гледао људе како се мрште чак и кад сам им то ја причао — кунем се Исусом и вером коју делимо да никада у животу ни из чијих уста нисам чуо толико мудрости, толико оштроумности, нити тако јасан и тако чист говор. Истина, поред Мартинове моралне величине, хвалити начин на који је говорио изгледа готово ситница; али ипак је за чудо да човеку који никада није похађао велике школе није недостајао ни тај дар.
У овом поглављу сам Сулпиције Север улази у причу у првом лицу! Између 394. и 396. н. е. Сулпиције — тада млад удовац из веома богате аквитанске породице, школован у праву и беседништву у Бордоу — отпутовао је у Тур да упозна старог епископа Мартина (који је тада већ имао око 60 или 80 година).
За једног римског аристократу, стићи с пута и видети како домаћин — и то још поштовани епископ — клечи на поду да му скине прашину са сандала и опере ноге (посао резервисан за најниже робове!) био је унутрашњи потрес који му је заувек променио живот: по повратку кући, и Сулпиције је напустио јавну каријеру да би на свом поседу Примулијак основао верску заједницу.
Обрати пажњу и на страсну одбрану Мартинове памети коју Сулпиције предузима: елитистички епископи Галије гледали су на њега с висине зато што је био homo illiteratus — „човек без школе“, то јест бивши војник одрастао по касарнама, који није учио класичну реторику у великим римским школама. Сулпиције, један од најблиставијих писаца свог времена, сматра за потребно да се читаоцима закуне да никада није чуо никога да се изражава с толико јасноће, чистоте језика и дубине као тај стари војник!