Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XXVI
Унутрашњи портрет: Ковачки наковањ и стрпљење са сопственим свештеницима
Ова књига се ближи крају и време је да је закључим — не зато што о Мартину више нема шта да се каже, него зато што се ја сам, попут оних лоших песника који остану без даха у завршници дела, осећам скрхан величином теме.
Јер ако се видљиви догађаји његовог живота још и могу, како-тако, преточити у речи, његов унутрашњи живот, његова тиха свакодневица и оно срце непрестано везано за Бога — кажем то сасвим отворено — нема тих људских речи које би их описале. Она спокојна и уравнотежена постојаност у постовима, она издржљивост у ноћима пробдевеним у молитви као да је дан, без иједног минута протраћеног далеко од службе Богу, без препуштања лењости и без губљења у световним пословима, уз храну и сан сведене на најнужнију меру, тек толико да се тело држи на ногама — признајем без претеривања да ни сам Хомер, како се то обично каже, кад би се вратио из света мртвих, не би умео да све то прикаже како заслужује; толико Мартинов живот превазилази оно што може да стане у једну књигу.
Није пролазио ни један једини сат, ни кратак тренутак, а да се није молио или био задубљен у читање; штавише, чак и док је читао или имао какав други посао у рукама, никада није одвајао срце од молитве. Подсећао је на онај уобичајени покрет ковача који, док обликују усијано гвожђе, с времена на време лако ударе по празном наковњу да одморе руку а да не изгубе ритам: тако се и Мартин, чак и кад је изгледало да је заузет другим пословима, у себи непрестано молио.
Какав изузетан и светао човек, неспособан за претварање или злобу! Никада никога није осуђивао, никада није узвраћао истом мером ономе ко му је чинио зло. Стекао је толико стрпљење пред увредама да су му, иако је био епископ епархије, чак и клирици најнижег ранга често некажњено ускраћивали поштовање: никада због тога ниједног није уклонио с његовог места нити је престао да се према њима опходи са свом љубављу.
Ово поглавље оставља нам једну од најлепших слика античке књижевности: ковачки наковањ (incus fabrorum). У старим ковачницама (а до пре сасвим кратког времена и у традиционалним радионицама!), док би ковач клештима окретао комад гвожђа у огњишту, пуштао би чекић да слободно и ритмично куцне право по гвожђу наковња, да не прекине ритам руке. За Сулпиција, молитва код Мартина није била засебан посао: била је стални откуцај срца усред целог живота.
А ко су били ти „клирици најнижег ранга“ (infimi clerici) који су вређали Мартина у његовој сопственој епархији у Туру а да их он није кажњавао? Најчувенији случај (који је Сулпиције касније испричао у својим Дијалозима) био је случај младог свештеника по имену Брикције (Brice), који се наглас ругао Мартиновим виђењима и његовој сиромашној одећи. Када су огорчени монаси затражили од епископа да га избаци, Мартин је само одговорио: „Ако је Христос трпео Јуду, зашто ја не бих трпео Брикција?“ — и додао да ће се Брикције једног дана покајати и наследити га на месту епископа Тура, што се заиста и догодило већ 397. године!