Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.

Живот светог Мартина · Поглавље XXVII

Закључак: Светло лице и одговор завидљивим епископима

Нико никада није видео Мартина да плане, нико га није видео ван себе, скрханог тугом или како се кида од смеха: увек је био исти спокојан човек, с тако светлом радошћу на лицу да је изгледало како већ живи с оне стране људског стања. На уснама му је било само Христово име; у његовом срцу није било места ни за шта осим доброте, мира и саосећања. Често је чак и плакао због грехова оних који су га иза леђа оговарали на сва уста и који су га, док је он мирно живео у свом куту не чинећи никоме зла, уједали отровним гујиним језицима.

Истина је да смо и сами упознали неке од тих људи пуних зависти према његовом животу и његовој честитости — свет који није подносио да у Мартину гледа врлине којих сам нема, нити има храбрости да их опонаша. А најтужније и најсрамније — тешко је то и написати! — јесте то што су ти малобројни прогонитељи готово сви били епископи! Али не вреди овде наводити њихова имена, ма колико лајали око нас: сасвим је довољно да се, ако неко од њих прочита ове странице и препозна се у њима, добро постиди; јер ако стане да виче и побесни, сам ће признати да смо говорили о њему — а можда смо заправо мислили на неке друге!

Уосталом, ако се нађе људи тог соја који ће замрзети и нас зато што бранимо човека какав је Мартин, то непријатељство примамо као част. Потпуно сам сигуран да ће ова књижица обрадовати све честите људе искрене вере. Што се осталих тиче, ако неко ове странице буде читао са злом вољом и неверицом, нека сам изађе на крај са својом савешћу. Моја је савест сасвим мирна: ову књигу сам написао покренут једино извесношћу онога што сам испитао и љубављу према Христу, изнео сам добро проверене чињенице и рекао истину. И чврсто се надам да Бог чува награду не само за онога ко ову причу прочита, него пре свега за онога ко допусти да га она дотакне и ко поверује.