Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Епилог приповедача
Шта се потом догодило: Смрт светог Мартина и порекло 11. новембра
Зашто се књига Сулпиција Севера завршава а да не приповеда о смрти светог Мартина? Из најједноставнијег могућег разлога: када је рукопис био готов и послат у Дезидеријеву кућу, у пролеће или лето 397. године, Мартин је још пешачио друмовима Галије.
Крај његовог пута био је, међутим, сасвим близу — а испричао га је нешто касније сам Сулпиције Север у три незаборавна писма (писма Еузебију, ђакону Аурелију и својој ташти Басули).
Крајем октобра или првих дана новембра те исте 397. године, већ веома истрошен годинама, Мартин је сазнао да су се свештеници парохије Канд (данас Candes-Saint-Martin, на ушћу реке Вијене у Лоару) међусобно завадили. Веран свом начелу да ниједан сукоб не оставља неизглађен, одмах је кренуо на пут да их измири.
Пошто је успео да помири кандски клир, и кад се већ спремао да се врати у свој вољени манастир Мармутје, изненада је осетио да га снага издаје, оборен веома јаком грозницом. Ученици су, обливени сузама, окружили његов лежај: „Оче, зашто нас остављаш? Коме нас предајеш, овако осиротеле? Грабљиви вуци навалиће на твоје стадо!“ Растрзан између жеље да најзад оде к Богу и жалости што своје монахе оставља незаштићене, Мартин је тада изговорио једну од најчувенијих реченица свог живота: „Господе, ако сам твом народу још потребан, не одбијам труд (non recuso laborem); нека буде воља твоја.“
У последњим данима грознице није пристао чак ни да му под тело подметну обичну сламарицу: хтео је да умре опружен на леђима, на земљи, на слоју пепела и на грубој покајничкој туници, говорећи ученицима: „Хришћанин не треба да умре друкчије него на пепелу.“ Када су свештеници хтели да га мало окрену на бок како би му олакшали телесне болове, замолио их је: „Пустите ме, браћо, пустите ме да гледам више у небо него у земљу, да би се мој дух већ привикавао на пут којим ће поћи ка Господу.“ У самим последњим тренуцима, осетивши да ђаво стоји крај њега, супротставио му се последњи пут: „Шта ћеш ти овде, свирепа звери? У мени нећеш наћи ништа своје, проклетниче: примиће ме Аврамово наручје!“ И тако је отишао у миру, 8. новембра 397. године.
Тело је лађом превезено уз Лоару до града Тура, у пратњи невиђеног мноштва — Сулпиције приповеда да је само монаха било близу две хиљаде, не рачунајући безбројне посвећене жене и целокупно становништво варошица и села, које је ишло обалама певајући псалме док је барка пролазила.
Свечана сахрана у Туру обављена је три дана касније, 11. новембра 397. године. Управо се тај датум — дан када је Мартиново тело спуштено у земљу на прагу европске зиме, у доба када су се завршавали пољски радови, у подрумима се пробало младо вино и пекло сезонско кестење — заувек урезао у памћење целе Европе као Дан светог Мартина.