Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Epilog pripovedača
Šta se potom dogodilo: Smrt svetog Martina i poreklo 11. novembra
Zašto se knjiga Sulpicija Severa završava a da ne pripoveda o smrti svetog Martina? Iz najjednostavnijeg mogućeg razloga: kada je rukopis bio gotov i poslat u Deziderijevu kuću, u proleće ili leto 397. godine, Martin je još pešačio drumovima Galije.
Kraj njegovog puta bio je, međutim, sasvim blizu — a ispričao ga je nešto kasnije sam Sulpicije Sever u tri nezaboravna pisma (pisma Euzebiju, đakonu Aureliju i svojoj tašti Basuli).
Krajem oktobra ili prvih dana novembra te iste 397. godine, već veoma istrošen godinama, Martin je saznao da su se sveštenici parohije Kand (danas Candes-Saint-Martin, na ušću reke Vijene u Loaru) međusobno zavadili. Veran svom načelu da nijedan sukob ne ostavlja neizglađen, odmah je krenuo na put da ih izmiri.
Pošto je uspeo da pomiri kandski klir, i kad se već spremao da se vrati u svoj voljeni manastir Marmutje, iznenada je osetio da ga snaga izdaje, oboren veoma jakom groznicom. Učenici su, obliveni suzama, okružili njegov ležaj: „Oče, zašto nas ostavljaš? Kome nas predaješ, ovako osirotele? Grabljivi vuci navaliće na tvoje stado!“ Rastrzan između želje da najzad ode k Bogu i žalosti što svoje monahe ostavlja nezaštićene, Martin je tada izgovorio jednu od najčuvenijih rečenica svog života: „Gospode, ako sam tvom narodu još potreban, ne odbijam trud (non recuso laborem); neka bude volja tvoja.“
U poslednjim danima groznice nije pristao čak ni da mu pod telo podmetnu običnu slamaricu: hteo je da umre opružen na leđima, na zemlji, na sloju pepela i na gruboj pokajničkoj tunici, govoreći učenicima: „Hrišćanin ne treba da umre drukčije nego na pepelu.“ Kada su sveštenici hteli da ga malo okrenu na bok kako bi mu olakšali telesne bolove, zamolio ih je: „Pustite me, braćo, pustite me da gledam više u nebo nego u zemlju, da bi se moj duh već privikavao na put kojim će poći ka Gospodu.“ U samim poslednjim trenucima, osetivši da đavo stoji kraj njega, suprotstavio mu se poslednji put: „Šta ćeš ti ovde, svirepa zveri? U meni nećeš naći ništa svoje, prokletniče: primiće me Avramovo naručje!“ I tako je otišao u miru, 8. novembra 397. godine.
Telo je lađom prevezeno uz Loaru do grada Tura, u pratnji neviđenog mnoštva — Sulpicije pripoveda da je samo monaha bilo blizu dve hiljade, ne računajući bezbrojne posvećene žene i celokupno stanovništvo varošica i sela, koje je išlo obalama pevajući psalme dok je barka prolazila.
Svečana sahrana u Turu obavljena je tri dana kasnije, 11. novembra 397. godine. Upravo se taj datum — dan kada je Martinovo telo spušteno u zemlju na pragu evropske zime, u doba kada su se završavali poljski radovi, u podrumima se probalo mlado vino i peklo sezonsko kestenje — zauvek urezao u pamćenje cele Evrope kao Dan svetog Martina.