Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.

Život svetog Martina · Poglavlje XXVII

Zaključak: Svetlo lice i odgovor zavidljivim episkopima

Niko nikada nije video Martina da plane, niko ga nije video van sebe, skrhanog tugom ili kako se kida od smeha: uvek je bio isti spokojan čovek, s tako svetlom radošću na licu da je izgledalo kako već živi s one strane ljudskog stanja. Na usnama mu je bilo samo Hristovo ime; u njegovom srcu nije bilo mesta ni za šta osim dobrote, mira i saosećanja. Često je čak i plakao zbog grehova onih koji su ga iza leđa ogovarali na sva usta i koji su ga, dok je on mirno živeo u svom kutu ne čineći nikome zla, ujedali otrovnim gujinim jezicima.

Istina je da smo i sami upoznali neke od tih ljudi punih zavisti prema njegovom životu i njegovoj čestitosti — svet koji nije podnosio da u Martinu gleda vrline kojih sam nema, niti ima hrabrosti da ih oponaša. A najtužnije i najsramnije — teško je to i napisati! — jeste to što su ti malobrojni progonitelji gotovo svi bili episkopi! Ali ne vredi ovde navoditi njihova imena, ma koliko lajali oko nas: sasvim je dovoljno da se, ako neko od njih pročita ove stranice i prepozna se u njima, dobro postidi; jer ako stane da viče i pobesni, sam će priznati da smo govorili o njemu — a možda smo zapravo mislili na neke druge!

Uostalom, ako se nađe ljudi tog soja koji će zamrzeti i nas zato što branimo čoveka kakav je Martin, to neprijateljstvo primamo kao čast. Potpuno sam siguran da će ova knjižica obradovati sve čestite ljude iskrene vere. Što se ostalih tiče, ako neko ove stranice bude čitao sa zlom voljom i nevericom, neka sam izađe na kraj sa svojom savešću. Moja je savest sasvim mirna: ovu knjigu sam napisao pokrenut jedino izvesnošću onoga što sam ispitao i ljubavlju prema Hristu, izneo sam dobro proverene činjenice i rekao istinu. I čvrsto se nadam da Bog čuva nagradu ne samo za onoga ko ovu priču pročita, nego pre svega za onoga ko dopusti da ga ona dotakne i ko poveruje.