Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље VI
Сусрет с ђаволом на друму, јавно шибање и отров на острву Галинарија
Док је настављао пут, пошто је прошао Милано, на друму му се у људском обличју указао ђаво и упитао га куда иде. Када му је Мартин одговорио да иде онамо куда га Господ зове, ђаво га је упозорио: „Куд год пошао и чега год се латио, ђаво ће ти увек стајати на путу!“ Мартин му је сместа одговорио стихом из Псалма: „Господ је на мојој страни; не бојим се онога што ми људи могу учинити.“ И у том истом тренутку непријатељ је нестао пред њим.
Када је најзад стигао у завичај, успео је да оствари део онога што је толико желео: навео је мајку да напусти паганство и прими веру, иако је отац тврдоглаво одбијао да промени живот. Успут је, међутим, Мартинов пример многе друге људе навео да се обрате.
У то време аријанска јерес се била раширила по целом Царству, а нарочито је владала у области Илирика. Готово сасвим сам, Мартин се с огромном храброшћу супротставио тамошњим епископима који су бранили то учење. Ту отвореност скупо је платио: љуто су га прогонили, јавно на тргу ишибали прућем и на крају протерали из града. Тада се вратио у Италију, али је, сазнавши да и у Галији Црква пролази кроз велике тешкоће јер су јеретици успели да светог Хиларија пошаљу у изгнанство, одлучио да у Милану оснује мали манастир. Ни ту није имао мира: Ауксенције, главни вођа аријанаца у граду, покренуо је против њега жесток прогон и, пошто га је изложио свакојаким увредама и злостављању, избацио га је из Милана.
Проценивши да је најпаметније сачекати да олуја прође, Мартин се повукао на острвце звано Галинарија, у друштву једног свештеника велике врлине. Ту је неко време живео хранећи се само корењем и дивљим травама. Једног дана је, и не приметивши, појео кукурек, веома отровну биљку. Када је осетио како му се отров шири телом и схватио да је на прагу смрти, стао је да се моли из све снаге: опасност је минула, а болови су сасвим нестали. Убрзо затим сазнао је да је цар, покајавши се због раније одлуке, дозволио светом Хиларију да се врати из изгнанства; Мартин је одмах кренуо пут Рима у нади да ће га сустићи на повратку.
Да бисмо разумели зашто је Мартин јавно ишибан на тргу на Балкану (у провинцији Илирик, која је обухватала Панонију и део данашње Хрватске и Србије) и протеран из Милана, морамо погледати највећи верски спор IV века: аријанство.
Арије, свештеник из Александрије, учио је да Исус Христос није вечни Бог једнак Оцу, него прво и најсавршеније створење које је Бог створио. Иако је Никејски сабор (325) осудио ту замисао, цар Констанције II стао је на страну аријанских епископа: послао је у изгнанство епископе верне Никеји (попут светог Хиларија из Поатјеа, прогнаног 356. године у данашњу Турску), а важне катедре, као што је царска престоница Милано, предао је аријанским епископима попут Ауксенција.
Пошто за њега није било места у градовима под влашћу аријанаца, Мартин је потражио уточиште на острву Галинарија (Isola Gallinara), малом стеновитом острвцу пред обалом Лигурије (близу Албенге, на северу Италије). Ту је живео као пустињак и јео дивље корење — све до дана када је неки корен помешао с кукуреком, отровном биљком која може да изазове срчани застој.