Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje VIII
Lupicinov mladi rob spasen od smrti
Nešto kasnije, prolazeći pored imanja Lupicina, veoma uglednog čoveka visokog društvenog položaja, Martin je izdaleka čuo krike i očajnički plač mnogobrojnog sveta. Zabrinut, prišao je kući da upita šta se dogodilo, i rekli su mu da se jedan mladi rob s imanja upravo obesio.
Čim je to saznao, Martin je ušao u sobicu u koju su položili telo, zamolio sve da izađu, opružio se preko mladića i neko vreme se molio. Ubrzo je boja počela da se vraća u mladićeve obraze, a oči, već ugasle, povratile su sjaj i zagledale se u Martinovo lice. Polako se naprežući da se pridigne, mladić je uhvatio Martina za desnicu, stao na noge i sopstvenim nogama, držeći se s njim za ruku, izašao sve do ulaznog dvorišta, pred očima celog onog sveta koji nije mogao da veruje šta gleda.
Lupicin je bio ono što su Rimljani zvali vir honoratus — veliki zemljoposednik iz redova senatorske aristokratije, vlasnik ogromnog poljoprivrednog dobra (villa) na kome su radile desetine ili stotine robova (familia, u rimskom smislu te reči).
Ono što ovo kratko poglavlje čini tako dirljivim jeste Martinova reakcija na samoubistvo jednog sirotog roba (servulus). Dok će u potonjim vekovima crkveni zakoni samoubistvo osuđivati s ogromnom strogošću, pa čak i zabranjivati hrišćansku sahranu, Martin ne drži nikakvu pridiku niti se boji da dotakne mladića koji je u očajanju digao ruku na sebe: ulazi u njegovu sobu, moli se nad njegovim telom i za ruku ga izvodi u dvorište, pred gospodara i sve kućne sluge.