Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.

Живот светог Мартина · Поглавље I

Зашто свет живот вреди више од Хекторове или Сократове славе

Многи су људи, опседнути световним наукама и жељом за угледом, уверили себе да ће овековечити сопствено име ако напишу животопис славних личности. Истина је да им тај труд није донео вечност, али им је ипак донео понешто од онога што су тражили: с једне стране, остављали су своје име у сећању света, ма колико то мало вредело; с друге, приповедајући о животу знаменитих људи, будили су у читаоцима велику жељу да следе те примере. Само што ништа од тога није помагало да се досегне истински блажен и вечан живот.

Јер шта им је, на крају, вредела слава њихових књига, осуђена да нестане заједно с овим светом? И какву су корист потоњи нараштаји имали од читања о Хекторовим бојевима или о Сократовим филозофским расправама? Желети да их опонашамо већ је лудост; не супротставити се одлучно тим идејама чисто је безумље. Пошто су људски живот мерили само оним што се чини овде на земљи, наду су положили у бајке, а душу предали гробу. Веровали су да је довољно преживети у људском сећању, а прави циљ човека требало би да буде потрага за вечним животом, а не за вечном славом — што се не стиче ни писањем, ни ратовањем, ни филозофирањем, него животом у честитости, доброти и верности Богу.

Та заблуда, преношена књигама с колена на колено, била је толико снажна да је силан свет навела да опонаша час ту празну филозофију, час тај лажни идеал ратничке храбрости. Управо зато мислим да заиста вреди написати животопис једног истински светог човека, који би убудуће могао да послужи другима као надахнуће. Ко зна неће ли се многи, читајући га, осетити позваним на истинску мудрост, на служење Богу и на честит живот. А чинећи то, мислим и на сопствено добро: не надам се да ћу се прославити међу људима, него да ћу од Бога примити трајну награду. Јер, иако ни сам нисам умео да живим тако да другима будем пример, учинио сам бар оно што је било у мојој моћи да свет упозна некога ко заиста заслужује да га опонашају.

Почећу, дакле, да приповедам живот светог Мартина и показаћу какав је био како пре него што је постао епископ, тако и пошто је преузео епархију. Наравно, нисам успео да откријем све што је учинио: догађаји којима је само он присуствовао и даље су тајна, јер Мартин никада није тражио похвале и, да се само он питао, најрадије би сакрио сва своја добра дела. Уосталом, и од онога што је допрло до мојих ушију много сам тога изоставио, јер сам сматрао да је довољно одабрати најупечатљивије тренутке — већ и зато да читаоца не заморим превеликим бројем згода. Молим читаоце само да верују ономе што је овде записано и да буду сигурни да ништа нисам ставио на папир а да то претходно нисам добро проверио. Да сам имао сумњи, радије бих ћутао него причао неистине.