Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље II
Од Паноније до Италије: Дечак који је бежао у цркву и кога су у ланцима одвели у војску
Мартин се родио у Сабарији, граду у провинцији Панонији, али је одрастао у Италији, у Тицинуму. Породица је, за тадашња мерила, имала добар друштвени положај, али су му родитељи били пагани. Отац је војнички живот започео као обичан војник, а затим се уздигао до чина војног трибуна.
У младости је и сам Мартин кренуо војничким путем: служио је у коњици царске гарде за владе цара Констанција, а потом под заповедништвом цезара Јулијана. То, међутим, није био његов избор: тај изузетни дечак је од малих ногу мислио само на то како да служи Богу. Имао је свега десет година када је, против воље родитеља, побегао у цркву и замолио да га приме за катихумена. Убрзо затим, већ сав окренут Божјим стварима на начин задивљујући за његове године, у дванаестој је сањао о томе да оде у пустињу и живи као пустињак — и учинио би то да није био још тако млад и нејак. Па ипак, с мислима стално у манастирима или у цркви, већ је као дете носио у срцу оно што ће касније с толико преданости остварити.
У међувремену су цареви објавили указ који је синове некадашњих војника обавезивао да ступе у војску. Мартина је пријавио и властима предао рођени отац — који није могао да поднесе синовљеву склоност вери. Тако се Мартин, са свега петнаест година, нашао ухапшен, окован и приморан да положи војничку заклетву. Са собом је повео само једног роба као пратиоца, али је уобичајене улоге потпуно преокренуо: господар је служио слугу. Најчешће је сам Мартин њему изувао чизме и чистио их, а за јело су обојица седали за исти сто, при чему је готово увек Мартин послуживао обед.
У војсци је провео скоро три године пре него што је крштен, али се увек држао подаље од порока којима војници обично подлежу. Према саборцима се опходио с неизмерном добротом и несвакидашњом дарежљивошћу, а стрпљење и понизност били су му такви да се чинило да превазилазе људске снаге. Што се тиче једноставности којом је живео, њу није потребно ни хвалити: водио је тако строг живот да је већ тада више личио на монаха него на војника. Таквим држањем је толико освојио другове из касарне да су сви према њему осећали огромно поштовање и наклоност.
Иако још није био примио крштење, по делима која је чинио већ је живео као прави хришћанин: помагао је онима у невољи, притицао у помоћ најнесрећнијима, хранио гладне и одевао оне који нису имали шта да обуку. Од војничке плате није за себе задржавао ништа осим онога што му је било неопходно за храну из дана у дан; већ тада је озбиљно схватао речи Јеванђеља и није бринуо за сутрашњи дан.
Овде има неколико фасцинантних историјских појединости о IV веку:
1. Географија: Сабарија (Sabaria), у којој се Мартин родио (316. године према традиционалној хронологији, или око 336. према новијим истраживањима), одговара данашњем граду Сомбатхељу у Мађарској, који је припадао римској провинцији Панонији. А Тицинум (Ticinum), где је одрастао, данас је Павија, на северу Италије, у оно време важан војни град.
2. Отац трибун и пријава из сопствене куће: Мартинов отац се у римској војсци уздигао сопственим снагама: почео је као прост војник (miles) и догурао до војног трибуна (tribunus militum), вишег официра витешког сталежа, с добрим примањима. У позном Римском царству, пошто је за одбрану граница стално недостајало људи, држава је донела законе о наследној обавези, који су синове ветерана приморавали да крену војничким путем. За старог паганског официра, оданог боговима рата, било је неприхватљива срамота да његов петнаестогодишњи син жели да постане хришћански монах — и зато га је рођени отац предао регрутерима да га одведу у оковима!
3. Дворска гарда (scholares alae): Мартин није доспео у обичну пешадијску јединицу, него у Scholae Palatinae, елитну коњицу која је била непосредна пратња цара (Констанција II, Константиновог сина) и цезара (Јулијана). Биле су то угледне трупе, добро плаћене и с правом на личног слугу.
4. Шта је био „катихумен“? У IV веку бебе су се ретко крштавале. Ко је желео да постане хришћанин, најпре је ступао у катихуменат — вишегодишњи период духовне припреме и моралне провере.
5. Замена улога с робом: У римском друштву, изувати тешке војничке чизме (caligae или calciamenta) и стругати блато с њих био је најнижи ропски посао. Видети младог официра царске гарде како сопственом слуги чисти чизме и послужује га за столом било је нешто потпуно незамисливо за ондашњи начин мишљења.