Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље III
Огртач пресечен напола пред капијама Амјена и виђење Христа
Једном приликом, у време када уза се више није имао ништа осим оружја и обичног војничког огртача, усред зиме много оштрије него обично — уз тако љуту студен да су се многи људи смрзавали на улицама — Мартин је на капији града Амјена срео једног сиромаха, сасвим голог. Просјак је молио пролазнике да се смилују на њега, али су сви продужавали даље не обазирући се. Тај младић пун вере одмах је схватио да га је Бог, кад већ нико други не притиче у помоћ том јаднику, оставио управо њему на бригу.
Али шта је могао да учини? Није више имао ништа осим војничког огртача који је носио на себи, јер је све остало већ разделио другим невољницима. Тада је извукао мач који је носио о појасу, пресекао огртач тачно напола, једну половину дао сиромаху, а преостали комад поново пребацио преко рамена. Неки од оних који су ту сцену посматрали ударили су у смех, јер им је војник с преполовљеним плаштом изгледао смешно; многи други, међутим, савеснији, дубоко су се постидели што сами нису учинили ништа слично, иако су имали и превише средстава да оног човека одену а да сами не озебу.
Наредне ноћи, пошто је заспао, Мартин је у сну видео Христа одевеног управо у ону половину огртача коју је дао просјаку. Осетио је да од њега траже да добро погледа Господа и да препозна одећу коју је поклонио. Одмах затим чуо је како Исус сасвим јасним гласом говори мноштву анђела око себе: „Мартин, који је још само катихумен, оденуо ме је овим огртачем!“
Веран речима које је сам изрекао у Јеванђељу — „Кад год сте то учинили једном од ове моје најмање браће, мени сте учинили“ — Господ је тако показао да је у лику оног сиромаха био огрнут Он сам; а да би потврдио вредност тог чина, хтео је да се појави одевен баш у онај комад тканине који је просјак добио. Упркос том виђењу, Мартин се није узохолио. Напротив: препознавши у свему томе Божју доброту, чим је напунио осамнаест година, похитао је да се крсти. Ипак, војску није напустио одмах, јер је попустио пред упорним молбама свог трибуна, с којим је био велики пријатељ и делио шатор; тај заповедник му је, наиме, обећавао да ће, чим му истекне рок војне службе, и сам напустити световни живот. Држећи се тог обећања, Мартин је после крштења остао у војсци још скоро две године, мада је војник био још само по имену.
Управо смо прочитали најчувенију епизоду из живота светог Мартина, која се одиграла пред капијама града Samarobriva Ambianorum — данашњег Амјена, на северу Француске — током једне ледене зиме тридесетих или педесетих година IV века. Три занимљивости дају овој сцени још више живота:
1. Зашто је Мартин пресекао огртач напола уместо да га да целог? У римској царској гарди бели или скерлетни војнички плашт (chlamys, зими често постављен овчјим крзном) био је део прописане униформе: половина је припадала римској држави, а другу половину плаћао је сам војник. Кад би се војник појавио на смотри сасвим без огртача, био би кажњен због губитка опреме! Пресекавши га мачем напола, Мартин је дао све што је било његово, а задржао обавезни део — и остао тако смешног изгледа (truncatus habitu) да је засмејао пролазнике.
2. Како су од Мартинове половине огртача настале речи „капела“ и „капелан“: Вековима касније, та половина плашта светог Мартина (коју су на позном латинском звали cappa, „огртачић“) постала је најдрагоценија реликвија франачких краљева, који су је носили чак и у битке. Мало светилиште у коме су чували cappa светог Мартина почело је да се зове capella („место огртачића“), а свештеници задужени да о њој брину били су capellani. Управо одатле потичу речи капела и капелан!
3. А „лето светог Мартина“? Као што видиш у изворном тексту Сулпиција Севера, у IV веку још није постојала легенда да је сунце у том тренутку пробило облаке. То народно предање настало је вековима касније, када се празник сахране светог Мартина (11. новембар) поклопио с временском појавом уобичајеном за средину новембра — неколико узастопних дана топлог сунца и ведрог неба пред зиму — заувек спојивши људску топлину геста с огртачем и јесење сунце.