Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XXII
Прерушавања у Јупитера, Меркура и Венеру — и обећање опроштаја самом ђаволу
Много пута је, покушавајући да хиљадама смицалица ухвати светитеља на погрешном кораку, ђаво излазио пред њега у најразличитијим обличјима: час би узео лик Јупитера, још много чешће Меркура, а неретко се појављивао и с цртама Венере или Минерве. Никада не губећи спокој, Мартин се увек бранио знаком крста и молитвом.
Често су се чуле и хорде демона како га дрско, на сав глас вређају; али пошто је знао да су све то само лажи без главе и репа, Мартин се на те оптужбе није ни обазирао. Неки монаси су чак причали да су једном чули како се један демон надменим тоном обраћа Мартину и пита га зашто је у манастир примио неку браћу која су у прошлости, пре него што су се покајала, тешким грешкама и гресима укаљала благодат крштења — па је стао да ређа, један по један, старе грехе свакога од њих.
Ти монаси су говорили да му је Мартин одлучно одговорио да се грешке из прошлости бришу када неко искрено промени живот и да, по Божјем милосрђу, онај ко престане да греши има право на опроштај. Када је ђаво узвратио да велики грешници не заслужују милост и да Бог не опрашта поново ономе ко падне после крштења, прича се да му је Мартин дао овај изванредан одговор:
„Кад би ти сам, несрећниче, престао да прогониш људски род и покајао се за зло које си починио, чак и сада, када је дан Страшног суда већ тако близу, ја се толико уздам у Господа Исуса Христа да бих и теби обећао Божји опроштај!“
Каква дивна смелост поуздања у Божју доброту! Иако није имао власт да зајемчи такво обећање, Мартин је тим речима показао сву ширину свог срца. А кад већ говоримо о ђаволу и његовим замкама, вреди овде испричати једну згоду која се одиграла сасвим у близини: мада се није догодила самом Мартину, она добро открива његову духовну снагу и заслужује да буде забележена, како би сви били на опрезу ако се икада појави сличан случај.
Ово поглавље чува два упечатљива тренутка духовности IV века:
1. Јупитер, Меркур, Венера и Минерва: За античке хришћане богови римског пантеона нису били само песничке фигуре из митологије; у њима су видели варљиве духовне силе које се служе тим маскама да би искушавале људе — Јупитер жудњом за влашћу, Меркур лукавством и новцем, Венера завођењем, а Минерва интелектуалном таштином.
2. Обећати опроштај самом Сатани: У Мартиново време у Цркви су постојали веома крути кругови који су тврдили да ономе ко после крштења почини тежак грех више никада не може бити опроштено. Мартин не само што у манастир раширених руку прима људе с тешком прошлошћу, него иде дотле да самом ђаволу каже да би чак и њему Христос опростио кад би се покајао! Била је то тако смела потврда бескрајног Божјег милосрђа (блиска мисли теолога Оригена) да Сулпиције Север осећа потребу да за правоверније читаоце одмах остави опрезну ограду: „Иако није имао власт да зајемчи такво обећање, Мартин је тим речима показао сву ширину свог срца.“