Mašinski prevod, pregled u toku. Ispravke su dobrodošle.
Život svetog Martina · Poglavlje IV
Licem u lice s Julijanom u Vormsu: „Ja sam Hristov vojnik, ne mogu da se borim“
U međuvremenu su varvarski narodi upali u Galiju. Cezar Julijan je tada okupio vojsku blizu grada Vangiona i počeo da deli vojnicima vanrednu novčanu nagradu. Kao što je bio običaj, vojnike su prozivali jednog po jednog, po imenu, sve dok red nije došao na Martina.
Shvativši da je to pravi trenutak da zatraži otpust iz vojske — tim pre što je smatrao nečasnim da primi novac znajući da neće ući u borbu — Martin se obratio pravo Julijanu: „Do danas sam služio tebi; dopusti mi da sada služim Bogu. Tvoju nagradu neka uzme onaj ko ide u bitku; ja sam Hristov vojnik, ne mogu da se borim.“
Čuvši to, tiranin je pobesneo i sasuo mu u lice da vojsku ne želi da napusti zbog vere, nego iz straha od bitke zakazane za sutradan. Martin se nije dao zastrašiti — pred tim pretnjama postao je čak još odlučniji — pa mu je odgovorio: „Ako misliš da je ovo kukavičluk, a ne vera, sutra ću nenaoružan stati u prvi red, ispred naših trupa; i u ime Gospoda Isusa, bez štita i šlema, zaštićen jedino znakom krsta, bez straha ću proći kroz neprijateljske redove.“
Julijan je naredio da ga odmah zatvore, kako bi ga sutradan primorao da održi reč, pred varvarima i bez oružja. Ali već ujutru neprijatelji su poslali izaslanike da mole za mir, predajući se bezuslovno i ostavljajući sve što su imali.
Ko, posle ovoga, može da posumnja da se ta pobeda duguje Martinu, koga je Bog tako poštedeo da nenaoružan bude bačen na prvu liniju? Naravno, Gospod je u svojoj dobroti sasvim lako mogao da sačuva svog vojnika živog i zdravog usred neprijateljskih mačeva i kopalja; ali je hteo da spreči i samu bitku, kako ni Martinove oči ne bi morale da gledaju smrt drugih ljudi. Jer kakvu bi drugu pobedu Hristos i dao svom vojniku ako ne ovu: da neprijatelj bude savladan bez ijedne kapi prolivene krvi i da niko ne pogine?
Nalazimo se u godini 356. n. e., u mestu Borbetomagus, gradu naroda Vangiona — današnjem Vormsu, na obali Rajne, u Nemačkoj. Germanska plemena (Alemani i Franci) prešla su Rajnu i opljačkala više galskih gradova.
Na čelu rimskih trupa je cezar Julijan, Konstantinov sinovac, koji će nekoliko godina kasnije postati car i u istoriji ostati upamćen kao Julijan Otpadnik (361–363), jer je pokušao da u Rimskom carstvu obnovi paganstvo i da hrišćanima oduzme povlastice — zbog čega ga Sulpicije oštro naziva „tiraninom“ (tyrannus).
Da bismo odmerili Martinovu hrabrost, valja razumeti šta je bila ta vojnička nagrada (donativum): pored redovne plate (stipendium), zapovednik bi uoči važnog pohoda svakom vojniku lično uručio izdašnu svotu u zlatnicima. Prihvatiti donativum značilo je obnoviti časnu obavezu da će se u predstojećoj bici boriti do smrti. Da je Martin primio zlato, a potom odbio da se lati mača, bio bi pogubljen zbog dezerterstva i krađe; odbivši novac javno, pred celom postrojenom vojskom, otvoreno je izazvao Julijanov autoritet i postao junak jednog od najčuvenijih slučajeva prigovora savesti u antici.