Машински превод, преглед у току. Исправке су добродошле.
Живот светог Мартина · Поглавље XVIII
Лажна гласина о варварској најезди, пољубац губавцу у Паризу и конци из тунике
Другом приликом градом се изненада пронела гласина да су се варварски народи покренули у напад, што је све становништво бацило у панику. Мартин је тада наредио да се у цркву доведе један опседнути човек и заповедио духу да каже сву истину о тој вести. Овај је на крају признао да је десет демона заједно пустило ту гласину да кружи улицама, у нади да ће страх натерати Мартина да побегне из града; а што се варвара тиче, њима напад није био ни на крај памети. После тог признања, изреченог наглас усред цркве, цео град је одахнуо и повратио мир.
А у Паризу, док је Мартин пролазио кроз једну од капија на градским бедемима, окружен огромним мноштвом, појавио се губавац лица потпуно унакаженог болешћу. Док су сви узмицали с гађењем, Мартин је пришао право њему, пољубио га у лице и благословио. Човек је истог трена оздравио и већ сутрадан се појавио у цркви чисте и здраве коже, захваљујући Богу за здравље које му је враћено.
Не могу да не поменем ни то да су чак и обични конци извучени из његове одеће или из његове тунике од камиље длаке безброј пута исцељивали болесне: било је довољно везати их око прстију или носити око врата па да болест напусти онога ко пати.
Ово поглавље спаја две веома изражајне епизоде:
1. Рат гласинама на римској граници: У Галији с краја IV века, без брзих веза, било је довољно да се прочује како су германска племена прешла Рајну па да се цео град да у бекство. Мартин користи саслушање усред цркве да раскринка лажну гласину и умири све становништво!
2. „Apud Parisios“ — рођење имена Париза: Обрати пажњу на латински израз којим Сулпиције смешта сцену: apud Parisios („у земљи Паризија“). Налазимо се управо у историјском тренутку када старо римско име Лутеција излази из употребе и уступа место имену месног галског племена — Париз! Капија на бедему код које је Мартин пољубио губавца налазила се на улазу на острво Île de la Cité, сасвим близу места где се данас уздиже катедрала Нотр Дам. У друштву у коме је губа уливала ужас, а губавце терали камењем, призор епископа који грли и љуби у образ унакаженог човека заувек се урезао у памћење града.